Opijenost Širazom

Ispod nas su veliki peščani platoi oivičeni planinama boje pustinje. Slećemo u Širaz. Dovoze nas u hostel u srcu grada koji odaje utisak varoši, a zapravo je dvomilionska metropola. Nakon osveženja, hitamo napolje, radoznali da vidimo grad pesnika, bašti, vina, slavuja i cveća, kako ga nazivaju. Nasumice šetkamo i nailazimo na ogromni kompleks svetilišta Šah Čerag.

Odlučujemo da uđemo, a kada je čuvar primetio da smo stranci, reče nam da sačekamo. Pet minuta kasnije, stiže predstavnik kompleksa sa sve lentom na kojoj piše “International Affairs”. Izvinjava nam se na čekanju i vodi nas u turu dugu više od tri sata po svetilištu, sačinjenom od nekoliko džamija, sa ogromnim trgom. Pored objašnjenja o istoriji, ulozi i arhitekturi ovog mesta, veoma prijatni i duhoviti Mohamed samo povremeno izgubi osmeh na licu dok nam priča ne tako bajkovite činjenice o životu u Iranu.

Izmešta nas iz komforne uloge naroda sa oboda Evrope u spoznaju da smo bogati Evropljani na proputovanju zemljom u kojoj je prosečna plata oko 150 evra, a ta cifra se često menja pod uticajem inflacije. Iranci mogu bez vize da putuju u nekih 15-ak zemalja, a jedina evropska je do skoro bila Srbija. Međutim, malo njih može to sebi i da priušti. Mohamed je inače građevinski inženjer koji volontira četiri sata nedeljno u kompleksu i sanja da doktorira negde u Evropi, a pored redovnog posla drži časove engleskog, najčešće baš za one koji žele da emigriraju.

Koliko god da nam Iran deluje kao druga planeta, ne zato što je daleko (jer i nije tako daleko), već zato što o ovom delu sveta ne znamo skoro ništa, sa ljudima se vrlo lako razumemo. Topli su, otvoreni i imaju mnogo toga zajedničkog sa našim iskustvom – sankcije, inflaciju, želju za kontaktom sa svetom i naglašenu ljubaznost prema strancima, snalaženje na svaki mogući način… Sve što je dobro poznato verovatno svakom iz Srbije starijem od 30 godina. Mohamed voli da priča i o islamu, pa i da na često pitanje o hidžabu uz osmeh da lakonski odgovor kako su žene “delikatni cvet”, te su u Iranu zato pokrivene, da ne moraju da privređuju, već samo treba da brinu o kući i porodici, itd. Delovalo je kao naučen odgovor u koji ni sam baš ne veruje. Nismo zalazili mnogo dalje u diskusiju, ali smo se na kraju lepo ismejali u njegovoj kancelariji, u kojoj smo završili na čaju posle ture.

Sledećeg jutra, nakon brzinskog doručka u prelepoj bašti hostela u kojoj ima svega po čemu je grad poznat osim vina, hitamo u Nasir-ol-mulk, poznatiju kao ‘pink džamija’. Mesto na kom možete sresti najviše turista, ali i lokalaca koji jure da stignu što ranije izjutra i uhvate sunčevu svetlost koja kroz prelepe vitraže prodire u zgradu. Naredna tri sata smo bili izgubljeni u svodovima džamije, upijajući svaku liniju lepote dok se nismo opili i shvatili da ne možemo toliko utisaka podneti u tako kratkom vremenu. Mora se hitati i videti dalje, utiske ćemo prerađivati i shvatiti kasnije (npr. sada kad ovo pišem, mesec dana kasnije).

U kompleksu je i omanja džamija u kojoj nema toliko detalja, već je ukrašena prelepim motivima cveća i ptica na beloj podlozi. Zbog skromnosti i topline me je podsetila na neki manastir iz naših krajeva. U prodavnici rukotvorina, crteža, nakita, pločica i prelepo ukrašenih kutijica od kamilje kosti smo se jedva suzdržavali da ne kupimo nešto, jer znamo da ćemo kasnije ići na bazar, gde bi sve trebalo da je jeftinije.

Oduševljenost se nastavlja u obližnjem Narandžestan muzeju. Na farsiju “narandža” znači mandarina, a narandža se kaže “portokal”. (Mala digresija). Prelep vrt i zdanje, muzej i prodavnica gde trošimo novce na zbirku Hafezove poezije, opijene vinom, ženama i lepotom.

Jednom će iz mog groba izrasti
Bezbrojni, crveni tulipani.
I gorjet će rumenim plamenom.
Ne čudi se tome, o najljepša,
Sjeti se koliki je silan žar
Ljubavi tebi posvećene
Gorio nekoć u živom čovjeku
Kad mrtav toliko plamti,

pisao je Šamsodin Hafez negde pre 700 godina.

Nakon ručka, razmišljamo o odlasku do još jednog pink mesta – ružičastog jezera van grada, kojem boju daju alge. Lokalci nas ubeđuju da je tu sada samo bara i da je jezero bolje videti nakon zime, kada se voda slije sa planinskih vrhova niz pustinju. Ipak odlazimo. Roze-braonkasta voda okružena je gomilom soli koja podseća na sneg, a smeštena je u pustinji na čijem horizontu su oštre visoke planine. Po obodima jezera su napuštena pedalina u obliku labuda, koja doprinose post-apokaliptičnom prizoru. Jezero ima i karakterističan miris zbog prisustva algi. Nauka kaže da je toksično, a lokalci tvrde da je “zdravo za stopala”.

Malo nakon što smo došli, jedan simpatični debeljuškasti tip je zagacao po plićaku nasred jezera, dok ga je brojna porodica fotografisala. Aca je to shvatio kao photo op, možda i zato što je verovatno skoro tri puta lakši od kupača u pink bari, te je skinuo majicu i pohitao da se slika s njim. Porodica je oduševljena, a i kupač, koji Acu podiže na ramena i kreće s njim u vodu. U međuvremenu, vozači su iz kola izneli ćilime, šiše, čaj i dinju koja se jede sa hlebom i piknik-žur na deponijici pored pink bare-jezera je počeo. Nismo mnogo očekivali, ali smo se zbog lokalaca sjajno proveli.

Poslednjeg dana u Širazu odlazimo u Persepolis sa simpatičnom vodičicom Jaldom. Prizori i priča su zanimljivi, ali možda ne toliko koliko Nekropolis ili Naqsh-e Rustam, grobnice persijskih vladara uklesane u brda. U povratku igrom slučaja ručamo u luksuznom hotelu i susrećemo se sa istinski imućnim lokalcima. Devojke su obučene potpuno evropski, osim što hidžabe nonšalantno nose na trećini glave.

Odlazimo u 10 vekova star Eram park, ogromnu botaničku baštu na drugoj strani grada koja je pod zaštitom Uneska.

– Nacrt Eram bašte u Širazu napravili su Seldžuci u 11. veku, a sagradila su je persijska Kaškai plemena sredinom 13. veka. U bašti, pored ostalih biljaka, ima oko 3500 vrsta ruža.
– Sigurno je mislila 350.
– Hm, vidi ono tamo, izgleda da ih je ipak mnogo više.

Park je prepun lokalaca koji uživaju porodično, i mladih parova koji su skriveni po njegovim obodima.

U Iranu se od stranih kola voze pežoi, a ostali automobili su lokalni paykan, pride, pashkodro. Jalda nas svojim ‘prajdom’ vozi kroz neviđenu večernju gužvu do Hafezovog mauzoleja.

Ima 35 godina, nije udata i radi, što sve zajedno baš nije uobičajeno u Iranu. U kolima skida hidžab, pa ga ponovo vraća kad je pitamo kakve su kazne ako ne pokriješ kosu. “Dobiješ kaznu i opomenu, i moraš da potpišeš izjavu da se to neće ponoviti. Ali, ima ovde mnogo većih problema od hidžaba”.

Predivan kompleks i još jedan park za uživanje. Sutra ujutru smo prošetali sukovima starog grada, uspeo sam da dobijem i iransku frizuru kod lokalnog berberina koji ne govori ni reč engleskog, a potom krenusmo na autobus za Jazd, dalje ka pustinji.

Advertisements

Teheran, sve što nismo očekivali

Jedanaestog septembra smo izašli iz bajke i našli se na poznatom mestu posle skoro dve nedelje, sa utiskom da su prošla bar dva meseca. Čudno nam je bilo da je napolju lepo vreme, da je sve čisto, u smislu jasnih kontura, nedostatka dodatnih detalja, ornamenata i zvukova. Kao da je neko pritisnuo ‘mute’ dugme i 1000 nadražaja za čula sveo na ukupno možda pet, prebacio milione boja u monochrome mod, sklonio sve one ljude, vozila, buku, nepravilnosti i fine detalje na slikama u prolazu.

Sa krova naše mini-kule-hostela (sobice su nabijene tako da ih ima što više, pa ni nemaju prozore) u daljini se vidi grad u smogu i, jedva, obrisi planina koje ga okružuju. Tamo ćemo da idemo posle doručka, ko zna šta nas čeka, pomislih. Nekoliko minuta kasnije, sivo-suve planine su skoro nestale u oblaku smoga koji se podigao iz grada. O Teheranu nisam znao skoro ništa. Zamišljao sam haos i gužvu. O njemu sam slušao davno u vestima, pominjale su ga balkanske krimi-vođe kao simbol nečeg lošeg što dolazi sa istoka, a jedan bend koji sam voleo u osnovnoj je spevao pesmu o američkim pilotima nad Iranom i nazvao je “Tehran”: “Warrior, the time bomb’s About to go What will you feel Will you ever wonder If the man that’s in your sights Ever kissed his girl goodbye”.

Doručak je onaj na koji smo navikli – krem sir, krastavac, paradajz, puter i preukusni džemovi od šargarepe i od dinje kao jedina razlika. Pored toga, u Iranu svaki region ima svoje, specifične hlebove, koji po obliku podsećaju na ono što često nazivamo tortiljom. Pljosnati su, dugački, široki i preukusni, možeš da ih savijaš i cepkaš. Gosti hostela mogu da uzmu i nešto dodatno iz frižidera i ostave pare u otvorenoj kutiji. Niko ne proverava da li si i koliko ostavio, ili možda i nešto uzeo.

Da li ćemo i kako izdržati pod hidžabima i u obaveznim pantalonama na 35+, dugo smo se premišljali, a sad je bio trenutak da se konačno izađe u punoj opremi. I nije bilo tako strašno, kažu devojke. Beogradska vlaga ipak teže pada nego nekoliko stepeni više u gradu u blizini pustinje. Ulica u kojoj je hostel u nastavku postaje kaldrmasta, na lep i uređen način. Nismo očekivali takvu lepotu, mir i osećaj Mediterana u komšiluku. Ljudi šetaju opušteno, ne zagledaju nas, oni baš ljubopitljivi fino i zainteresovano pitaju odakle smo i počnu da razgovaraju sa nama uz obavezno “Welcome to Iran”. Svi sa kojima smo pričali su veoma prijatni i otvoreni. I da, ne pominju Đokovića jer verovatno nemaju ni gde da čuju za njega.

Iako nam je šahova Golestan palata (Palata cveća) bila maltene iza ćoška, jedva smo pronašli ulaz i odjednom se našli u rajskom vrtu u kom vladaju zvuci krošnji preko kojih povremeno pređe povetarac. Svaka zgrada kojom je prostrani park oivičen je priča za sebe, kao i svaki mozaik kojim su zgrade ukrašene… I to tek kada nakon prvog utiska lepote i simetrije ctreža priđeš bliže i izgubiš se u detaljima. U Iranu je sve u prelepim detaljima, kojih nigde ne manjka, naprotiv. Ulazimo u wind tower čiji su zidovi i plafon u sitnom mozaiku sačinjenom od ogledala. Omanja vrata u zgradi, koja naizgled skromno stoje u uglu, usred raskoši, zapravo imaju najsitnije moguće ornamente koji smo upijali narednih deset minuta. Teško je zadržati pogled i prepustiti se, a ne izvaditi odmah foto-aparat.

U vrtu pijemo kafu i ružinu vodicu, posluženu tako da se estetski uklopi u okolinu. Njen ukus istovremeno osvežava i skoro pa omamljuje lepotom. Prosto se pitaš zašto tako neki napitak nije rasprostranjen po celom svetu, a ne oni manje ukusni, koje imaš na dohvat ruke u svakom selu svakog kontinenta. Kao i većina monarha, šah je voleo raskoš, kojom je i obasipan sa svih strana sveta, pa su u palati izloženi komadi nameštaja, posuđa i nakita pristigli od kraljice Viktorije, iz Rusije, Nemačke… Mesto je takvo da tu možete ostati čitav dan i upijati mir i lepotu. Iranci tako nešto i rade. Svaka prilika i skoro svako mesto se koriste za piknik – dovoljan je ćilim, čaj i oni koje voliš.

Odlazimo do obližnjeg Homeini trga, na kom je uličica sa hranom i tezgama sa rukotvorinama. Uličnim kuvarima smo iz nekog razloga jako zabavni, zovu nas da ih fotkamo, poziraju, a potom nam služe kašk bademdžan – preukusnu pastu od dimljenog patlidžana (bademdžan) sa pistaćima, orasima i sušenim lukom, prelivenu jogurtom jakog ukusa. Božanstven ulični ručak uz islamsko pivo sa jabukom, po ceni od 1000 dinara za nas šestoro. U tom trenutku srećemo i prve turiste – dvojicu zajapurenih Kruševljana, jedan je u 40-im, a drugi u skoro 60-im godinama, koji već 10 dana špartaju planinama koje okružuju Teheran. Oduševljeni su prirodom, ljudima, hranom.

Upućuju nas na Fardowsi trg gde mogu da se zamene pare po najboljem kursu. Međutim, menjačnice ne rade, ali dva nasmejana tipa sede na ćošku i zovu nas u svoj ‘lokal’. Nakon pregovaranja na nemuštom jeziku i umiranja od smeha, dobijamo i pristojan kurs. Sedamo u taksi i pravac čajkana (čajdžinica) Azari, jedna od najpoznatijih i najstarjih u gradu.

Lokal je prepun. Imućniji Iranci su tu porodično, slave se rođendani, puše se šiše u izdvojenoj prostoriji, a bend se sprema da nastupi. Nakon 20 minuta čekanja, smeštaju nas na ogromnu sofru tačno ispred bine, imamo utisak da smo u centru pažnje cele kafane, možda zato što i jesmo bukvalno u centru i što smo  jedini turisti. Sofra (na koju se popneš, nakon što se izuješ) ima skoro 20 kvadrata, okolo su “normalni” stolovi i stolice. Imamo utisak da smo u lokalnoj Skadarliji, samo što u ovoj sede skoro samo lokalci. Konobari u narodnim nošnjama donose čajeve, gurabije, mini tulumbe, pa potom tanjire sa voćem – preukusne breskve (ili su to kajsije) šeftelije, nektarine, banane, mini krastavce. Nakon prvog benda, na binu izlazi lokalna zvezda, harizmatični pevač od čijeg glasa smo se naježili. Lice mu je izoperisano i zategnuto, pa emocije tek povremeno mogu da se pročitaju dok peva. Muzika starih instrumenata nam nije strana, kao ni hrana ni nasmejani ljudi koji pevaju uglas, verovatno zbog velike spojnice zvane Otomansko carstvo. Hrana i piće se ne naplaćuju standardno, već se računa vreme koje si proveo sedeći, uživajući u muzici i hrani i piću koje ti donose čim zafali.

U jednom trenutku do nas seda stariji Iranac sa tri ćerke naših godina. Objašnjavaju nam da su izvele tatu na večeru, druželjubive su i vesele, pevaju non stop, potom se slikaju sa nama, a jedna od njih, Bahar (iliti “proleće”) nama momcima pravi zalogaje sa hlebom, patlidžanom i začinskim biljem i šalje nam svakom ponaosob da probamo. Devojke su dobile kompliment da su “lepe kao Iranke”, verovatno “nema dalje” što se komplimenata tiče.

Imali smo sreću da stignemo u Teheran za “njihov” vikend, koji je zapravo četvrtkom i petkom. Petak je dakle ekvivalent nedelje, pa smo nakon doručka sutradan zapucali na Jomeh bazaar, iliti buvljak koji se petkom organizuje u garaži na nekoliko spratova. Ulazimo u grotlo ljudi i robe, koje zapravo nije tako haotično, sve je dosta uređenije od buvljaka na koje smo navikli. Stare fotke naoružanih Iranki, ploče, prelepo posuđe, odeća, rukotvorine. Usred gužve se kao osveženje služi predivan “do” (kao ajran, razvodnjeni jogurt) sa ružinim laticama, suvim grožđem i krastavcem. Nakon ispijanja, može da se šeta bar još dva sata. I usred gužve, na površini tog napitka u ogromnom zemljanom sudu je umetničko delo, mozaik latica ruže i iseckane nane.

U jednom trenutku smo se zapričali i zadržali ispred tezge jednog usnulog deke, koji je potom ustao i na čistom British engleskom nam se obratio ‘Would you please stop blocking my shop?’. Izašli smo iz zgrade kad nam se definitivno zavrtelo u glavi od razgledanja, upijanja atmosfere i kupovine. Odlazimo na predah do mesta gde je najbolji espreso u gradu (i stvarno je super), ali utiscima vladaju zapravo sok od nara i ribizle, posluženi slani sir koji liči na sjenički i gricka se uz listove nane, komorača i praziluka. Inače se začinsko bilje često konzumira sveže, i u restoranima služi na gomili u korpama.

Prolazimo pored nekadašnje ambasade SAD, ogromnog utvrđenja išaranog amaterskim anti-američkim muralima. Odlazimo u Šar park na predah i ručak. Parkovi u Teheranu, kojih inače ima 800, ostavljaju utisak maltene svetih mesta posvećenih predahu. Persijanci su poznati po svojim baštama, čiji je stil uticao na mnoge širom sveta, a mnogi od njih su pod zaštitom Unesko-a. Šar (Centralni) park je ogroman, pun porodica sa decom na ćilimima. Sve je usporeno, tiho i prijatno.

Teheran vikendom uopšte nije haotičan, osim delimično u saobraćaju. Prelaženje ulice je priča za sebe – kao u kompjuterskoj igrici, samo što nemaš nekoliko života. Pravilo je da jednostavno izbegavaš vozila jer ti skoro niko neće stati, držiš se svoje grupe ili jednostavno pratiš lokalce. Nakon parka, taksista nas vozi u severni kraj grada, do hostela-kulturnog centra “See you in Iran“. Toliko je raspoložen za priču na basic engleskom i komunikaciju putem Google Translate-a da smo se vozili 45, umesto pet minuta. U jednom trenutku je stao nasred kružnog toka kako bi završio rečenicu i potom umirao od smeha. Sever Teherana je moderniji, zgradice su kao u NBG blokovima, a park u kom smo proveli veče prepun mladih u izlasku. Bilo šta slično klabingu ovde ne postoji.

Do narednog odredišta, Širaza, ima oko 1000 km, te odlučujemo da ipak idemo avionom, nešto skupljim od autobusa. Pitali smo nasmejanog momka iz hostela da nam kupi kartu, pošto naše kartice ne funkcionišu u Iranu:
– Imate Asaman Air u 8 sati, 15 evra je karta. Nego, jel znate da kod nas avioni često padaju?
– Da?
– Svaka tri-četiri meseca, zakucaju se negde u brdima. Zbog sankcija kompanije ne mogu da uvoze delove, ali dve kompanije se snalaze i prošvercuju nekako, njima avioni manje padaju.
– Koje su to kompanije?
– Iran i Mahan Air, evo ima Iran Air za 20 evra u 9.
– A jel ti putuješ avionom po Iranu?
– Naravno, haha. Živim u Iranu, ovde je linija između života i smrti tanka.

U avionu Iran Air-a smo za pomenutu cenu (koju određuje Vlada) dobili i klopu i veoma udobno smo sleteli u Širaz.

Foto-galerija:

 

Via Indija, deo II: Bjutiful, medam

IMG_20151015_144611Voz iz Magdaona kreće u 14.40. Treću klasu spavaćih kola unapred su nam online rezervisali drugari iz Indije, inače je to za strance gotovo nemoguća misija (iscrpno upustvo ovde). Kao jedini turisti, privlačimo pažnju na stanici. Otvoreni kupe ispostavlja se kao taman za nas šestoro, a uveče će tek biti bukvalno potaman kad se spuste ležajevi.

Putovanje vozom je nekako najviše po ljudskoj meri, bilo da pričamo o dužini nogu ili činjenici da se putuje mirno, bez trzaja, sa velikim prozorom ka okolnim predelima, pogledima upućenim jedni na druge. Kada neko dođe u goste (uđe u kupe), to je već događaj. Kad se svemu tome doda naramak „Politikinih zabavnika“, okolna crvenica i zelenilo slični onim na Kubi, vodene površine koje presecaju kopno i nisi siguran da li je u pitanju reka, jezero, kanal ili more, društvo u otvorenom kupeu i lokalci u okolini, čovek pomisli da mu na svetu baš ništa više ni ne treba.

U takvom stanju nas zatiču momci u crvenim uniformama, koji su doneli užinu pre večere. Usluga kao u avionu – u crvenim kutijicama brendiranim sa „Meals on wheels“ su sendvič, grickalice i slatkiš, a tu je i čaj, sve na crvenim poslužavnicima. Shvatiš da ti je možda baš to još bilo potrebno. Stočić uz prozor ima i pregradu za flašu vode, a tu je i glossy magazin najveće železnice na svetu. Nije teško biti komforniji od železnice u Srbiji, ali ovo je već bilo nesvakidašnje iskustvo za sve nas, koji smo imali potpuno drugačija očekivanja guglajući „going by train from Goa to Kerala“.

01Vozovi možda nisu ganc čisti i novi, ali je sve udobno i funkcionalno. M. je jedan od najvećih fanova „Zabavnika“ koje znam, a podsetih se i zašto sam i ja među njima. U nekih desetak primeraka lista na kom smo odrasli, bilo je sigurno pet-šest tekstova koji imaju veze sa Indijom. Koji sat kasnije, stiže večera, hrana bolja nego u avionu, tu je sve, od supice do slatkiša. Nedugo zatim, dobijamo i sveže opranu posteljinu u papirnim džakovima. Dogovaramo sa kondukterom da nas probudi u pet, jer u Alapužu treba da stignemo oko 5.30 ujutru.

Pet sati. Mnogi od nas su tek oko tri-četiri uspeli da zaspu. Ustajem i vidim kako voz već polagano usporava, dakle uplovljavamo u Alapužu, a skoro cela ekipa i dalje nije isplovila iz sna. Kreće pakovanje u brzini, frka-panika, S. nešto petlja sa stvarčicama na ležaju i pakuje ih, brzo se izvlačim iz svog ležaja da bi oni iznad mene mogli da siđu, komična slika u kojoj svako u bunilu pokušava da se ubrza i snađe. M. iskače sa trećeg sprata, N. kreće da slaže „Zabavnike“, a voz je maltene već pristao. Nas četvoro smo nekako iskočili u mrkli mrak stanice na Alapuži. Voz zapravo skoro da nije ni stao, već je jako sporo prolazio kroz mesto neka dva minuta. Nedovoljno dugo da svi izađemo. Kroz mrak se prolama „N. zar ne vidiš, voz kreće“, ali N. to zaista u bunovnom stanju ni ne vidi, i dalje u kupeu. I tako su M. i on ostali u vozu. Sledeća stanica je sto i kusur kilometara dalje. A mi smo u potpunom mraku na peronu, među siluetama ljudi i zvucima jutarnje molitve iz obližnje džamije. Tek tad shvatamo da smo hiljadu kilometara daleko od Goe.

Varkala, Kerala

Krećemo lagano ka stanici, čikice sa rikšama nam prilaze, a mi kao nećemo da nas oderu, te full opremljeni sa torbama kao produžavamo peške kroz mrak ka gradu. Međutim, čikice su jako fine i traže 50 rupija za vožnju do grada. Iskrcavamo se u pet ujutru na prostranoj plaži, jer u gradu osim džamije ništa ne radi. Polako se razdanjuje, gomila ljudi već šeta, valjda u povratku sa molitve. Lokalci nas gledaju kao prave raspad bekpekere iz Evrope (možda jer to negde i jesmo, ili bar tako izgledamo), poneki idu čak sa ulice, prelazeći sto metara po pesku, da nas pitaju da li nam treba prevoz za backwaters, turističku atrakciju ovog kraja. Čopori kučića poludivljeg izgleda, poput dingosa, šetaju naokolo.

04Za razliku od Goe, na ovoj plaži ima ljudi. I to u šest ujutru. Koji džogiraju. Stariji, mlađi, u šorcu ili pantalonama, nečemu što liči ili nimalo ne liči na sportsku opremu. Neki brzo hodaju mlatarajući rukama na karakterističan način, možda je to neki lokalni fazon, izgleda komično. Primećujemo da mnogi muškarci kao donji deo odeće nose nešto što liči na umotanu krpu. Kasnije ćemo saznati da je to mundu, tradicionalni komad odeće umotan na toliko misteriozan način, da svaki put zagledaš ljudima gaće kad prolaze, pokušavajući da shvatiš logiku uvezivanja. U obližnjem grmu na plaži neki momci vežbaju bacanje noža ka drvetu.

Oko sedam odlazimo do ulice, pokušavajući da nađemo neki bircuz koji nudi čaj ili kafu, i uspevamo. A u sedam ujutru, malo dalje na plaži, fudbalska utakmica – dvadesetak ljudi svih godina (od 15 do 55) u circa 7:00 igraju ozbiljan fudbal, uz svu viku i jurnjavu koje se podrazumevaju. Ne sećam se kad sam ikog uspeo da iscimam u sedam ujutru za nešto, osim možda bazen, a i to jedva može se dogovori. Odmah do fudbalera, ekipa koja igra kriket. Predivan prizor, odrasli ljudi koji se igraju. Bucko baca loptu, ekipa trči po plaži i delom nekom parkingu za njom. Tu smo već zaseli kod lokalca koji reče da služi kafu i čaj. To kad je rekao, kao da nas je Ganeša pogledala. Nekih dva i po sata kasnije, stižu N. i M. Seli su bili na voz natrag na sledećoj stanici, i eto, toliko je potrajalo. I nekih sat kasnije, eto nas u luci u kojoj pristaju brodići koji voze dalje kroz backwaters.

IMG_3305Backwaters su zaista back, u zaleđu grada, i čini ih ogromna mreža morskih rukavaca, reka i jezera koja zalazi duboko u kopno, nekih 900 kilometara. Ukrcavamo se na brodić, na kom nam kao dobrodošlicu stavljaju cvetne ogrlice i nude sokove od cvekle, đumbira i još nečeg osvežavajućeg, koji su u tom trenutku bili baš ono što nam je potrebno.

Kapetan i posada pričaju na malayalam (palindrom!) jeziku, izgovarajući reči brzo, neobuzdano i ritmično, proizvodeći zvuke nalik onim koje detlić pravi kad kljuca drvo. Ljudski razgovor koji podseća na zvuke iz prirode. I to je samo jedan od stotine jezika i narečja u ovoj zemlji.

Kako se udaljavamo od grada, pogled sve više počinje da nam se gubi u močvarama i pirinčanim poljima koja se prostiru u nedogled oko kanala. Uz braonkastu, slankastu vodu (kažu, nismo je probali) smenjuju se kućice, škole, katolički, hindu, pravoslavni i muslimanski hramovi, a ispred njih porodice, grupe dece u školskim uniformama, i njihova svakodnevnica koju možemo da posmatramo kao voajeri koji gvire ljudima kroz prozor. Voda je porodicama koje na njoj žive izvor života – u njoj se kupaju, iz nje direktno piju, u njoj peru veš i sudove.

Polako zalazimo u svet čitavih sela na vodi, koja svetle i puše se pred sumrak. Boje su toliko intenzivne pred zalazak sunca, da hipnotišu. Na svakom ćošku i skretanju pobodena je crvena zastava sa već izbledelim srpom i čekićem. Prizor u kom smo se našli time dobija dodatnu nadrealnu notu. Kerala je prva svetska državica u kojoj su komunisti svojevremeno, šezdesetih, došli na vlast putem izbora i i dalje imaju priličan uticaj.

IMG_3494Ova socijalistička država na jugu zemlje nudi najbolje uslove za život u Indiji. Po svim merilima i standardima osim mesečnih primanja – kvalitetu obrazovanja, zdravstva, pismenosti i životnom veku građana – pripada ‘razvijenom svetu’ i nadmašuje brojne evropske zemlje. Kako su tokom našeg boravka bili aktuelni izbori, na jednom od plakata Komunističke partije našla se i nasmejana žena sa hidžabom. „Pokrivena“ žena, pored čijeg lica se crvene srp i čekić. Indija je divna. Iskrcavamo se u selo i kratko šetamo pored zanatskih radnjica, okupirani grupom dečice.

Jutro na brodu. U čunovima pored nas prolaze ljudi sređeni za posao. Tip u beloj košuljici, sa aktn-tašnom, obrijan i sređen, u čamcu pere zube. Gomila brodova poput našeg, obloženi trskom i puni domaćih turista, barže sa džakovima riže. Doručak na brodu je preobiman (i preukusan), nešto našta nismo navikli u Indiji. Isplovljavamo, prolazimo pored bilborda na vodi, na kojim se smenjuju reklame kozmetike i izborni kandidati. Vraćamo se u grad.

Istog jutra, kolima nastavljamo ka krajnjem jugu, gradiću Varkala, poznatom po jednoj od najlepših i najopasnijih plaža u zemlji. Odvojena je od varoši nekih 15 minuta vožnje rikšom. Smešteni smo u bungalovima na hridu, stotinak metara iznad mora. Odatle se pruža pogled ka zamišljenoj Šrilanci, izgubljen u odsjaju sunca na površini gibajućih talasa. Po ko zna koji put u Indiji, otkrivamo novo parče raja, u kom smo opet među retkim strancima.

Na litici je uska uličica prepuna restorana, tezgi sa majicama, suvenirima i ćilimima. Već dva dana kasnije, poznajemo sve prodavce, ne zato što smo nešto kupovali, već zato što su nam se kao jednim od retkih, imućnih Evropljana uredno javljali. Neki od njih su prešli put od Kašmira do Kerale, zbog turista čiji je put avionom sa drugog kontinenta trajao kraće. „Znate, mi smo iz Srbije, nismo tako bogati“, objašnjavali smo nekim od ljudi koji su na sve moguće načine pokušavali da nam prodaju nešto, istovremeno shvatajući da smo, što se rupija tiče, maltene milioneri koji imaju luksuz da lagodno putuju svetom.

IMG_3551Dva divna momka iz potpuno drugačijeg krajolika, udaljenih, hladnih planinskih krajeva, doneli su ćilime koje tokom cele godine pletu njihove rođake. Sa vrhova Kašmira u raj Kerale. Svakog dana od 10 ujutru do ponoći su u prodavnici, željno iščekujući početak turističke sezone. Ćilimi su toliko lepi da ih možeš samo ručno, nežno održavati, jer jedino takav tretman zaslužuju.

Silazak niz stene na ušuškanu plažu, ritmični šum talasa od kog ne čuješ ništa drugo oko sebe i koji ti na trenutke prođe pod noge, glas tete koja je osmislila pevajuću prodaju ananasa, najlepši ananas na svetu za deset dinara.

–  Bjutiful meedam, bjuu-tiful mee-dam, njam njam njam, pajnapl. Bjutiful madame, bjuu-tiful ma-da-me, pevuši predivna, buckasta žena dok nam ljušti ananas. I ostaje sa nama, nastavlja pesmu sedeći na steni i gledajući nas kako jedemo. Slađa je od ananasa koji nam nestaje u ustima, a čini ti se da nisi ništa slađe od tog ananasa probao. I u svemu tome još razmišljaš kako je „njam njam“ i u dalekoj Indiji onomatopeja jedenja.

U Goi smo već usavršili tehniku plivanja među jakim talasima, koju smo ovde nastavili da primenjujemo u rvanju sa vodom. Čuvari plaže, dva malo starija tipa u plavim kostimima, dunu u zviždaljku i trče ka moru čim neko krene ka opasnijem delu uvalice, gde je struja izuzetno jaka i gde jedino iskusni surferi zalaze.
IMG_20151021_080625Pogled iz vode ka plaži, litici, kućama na vrhu, orlovima koji mirno nadleću ceo prizor, potpuno te obuzima, prepuštaš mu se, kao delu sveta gde ništa drugo osim tog raja ne postoji. Ljudi koje upoznaješ deluju manje opterećeno, iako sigurno imaju i veće probleme od većine ljudi iz zemlje iz koje dolazimo. Društvena paranoja Balkana u ovoj postavci deluje potpuno strano i nerazumljivo. (I to nije samo zato što smo na rajskoj plaži, hiljadama kilometara daleko).

Na litici je i kafana „Bohemian masala“, intimno mestašce puno knjiga, časopisa, u okviru kog je organizovana i izložba radova lokalnih i stranih umetnika. Upoznajemo menadžera, čoveka u šezdesetim godinama, koji je do penzionisanja vodio muzej u najbližem velikom gradu, Kočiju. Izgledom deluje mlađe skoro dvadesetak godina, okretan je i živahan, u beloj košulji koja mu savršeno stoji. Ne prestaje da nam priča o Kerali, susretima sa direktorima Tejta i velikih evropskih muzeja, detaljima postavki u Pradu, vatikanskim muzejima.
Kad ste poslednji put bili u Evropi?
U Evropi? Nikad nisam bio van Indije. Nisam superbogat.

U Varkali smo se zadržali tri-četiri dana, da bismo potom produžili južnije ka Tiruvanantapuramu, odakle je bio planiran povratak u Mumbaj.  NASTAVIĆE SE

Via Indija, deo I: Trans u Goi

01 goaing to goah11.10. Sviđa mi se što je svako naše putovanje – the putovanje. Ne možeš tek tako, komforno, brzo i pravolinijski stići negde. Moraš prvo da izbrojiš bele linije na putu ka Budimpešti, usput vidiš krave kakvih ima samo u Mittel Evropi, na velikom pašnjaku, kao u reklami. Nisam dovoljno spavao i glava me boli i nisam završio sve poslove, ali danas iz Mađarske idem u Katar, odatle u Mumbai. Preko Inđije u Indiju. (Otkud uopšte u Vojvodini Čenej, Šangaj i Inđija?) 

Slećem u grad od 20 i nešto miliona ljudi u kom ne postoje kućni brojevi. Pokazujem adresu 16-godišnjem dečaku (tako izgleda), koji radi za pre paid taxi agenciju. Treba da me odveze u hotel „Sapna“, u toj i toj ulici, koja je blizu te i te, a preko puta zgrade jednog koledža, u kraju Čoupati. Dečak reaguje samo na „čoupati“. Ne zna engleski, ne zna šta znači reč „koledž“ i, kako se pokazalo, ne zna da čita latinicu, te ni da pročita „adresu“. I ime hotela se izgovara „sapnnnnna“, nikako drugačije. U Mumbaiju je tri ujutru.

U minijaturnom vozilu u obliku kombija i sa udobnošću freze, prelazimo nekih 30 kilometara od aerodroma do odredišta. Palme i vlaga, putevi besprekorni, zgrade izgledaju kao da će se raspasti svakog trenutka. Pred njima su stotine i stotine ljudi, njihova tela na trotoaru, u bermudama, sarijima, donjem vešu, na kartonima ili betonu. Spavaju. Stajemo u odredišnom kraju grada, budimo taksiste usnule u vozilima, ne znaju gde je hotel, niti neka od bližih odrednica. Dečak nosi moj telefon do kamiondžije kako bi mu pokazao adresu, preskačem celu porodicu na asfaltu – dvoje golih mališana i njihove roditelje kako bih upitao drugog taksistu za hotel. Svuda naokolo su vrane, mislio sam da ih nema u gradovima na okeanu, u tropima, u skoro pet ujutru.

Nakon 20 sati puta i sat i po vožnje, sručio sam se na krevet. Tri sata kasnije, stiže doručak nakon kog moramo odmah da krenemo ka aerodromu za domaće letove i pravac Goa. M. je budna, kao i N. i A, jedemo spajsi parotu sa umacima i pijemo kafu. Naučiću da kad ovde poručiš kafu, moraš da naglasiš „bez šećera i mleka“ ako ne želiš šećerni udar. Naučiću i da šećerni udar otvara oči isto kao i kofein. Parota, testo u obliku tortilje, je toliko začinjena i ljuta (čak i za moj, pomereni standard) da je buđenje trenutno. Šestočlana ekipa je kompletna, bio sam poslednji koga su čekali. I skroz sam ok, uprkos satima puta i kratkoj dremci. Svima je osmeh na licu.

IMG_3028Svi bilbordi, a u Mumbaiju ih je na hiljade, su na engleskom. U zemlji u kojoj zvanično postoji 19 jezika (a nezvanično treba dodati još koju nulu na tu cifru), jezik bivših kolonizatora je opstao jer nijedan od lokalnih nije uspeo da se nametne. Slogani su baš duhoviti, generalno gledano mnogo smeliji i zanimljiviji nego oni u Evropi. To valjda nešto govori i o onima kojim se obraćaju. Sad se sećam samo jednog, „cementing relationships“ (za cementaru, jel), a bilo je i mnogo boljih.

Letimo SpiceJet-om, lokalnim lou kostom. Svaki avion nazvan je po nekom začinu. Mislim da smo leteli „kardamomom“. U avionu piči disko i ’70s rokenrol. Koliko to prija i iznenađuje, nakon avio kompanija u Evropi koje u najboljem slučaju puštaju elevator music. Deluje neviđeno smelo što se čuju BeeGees i Pink Floyd, kao da je to sad neki mnogo hrabar potez, poput puštanja Napalm Death-a putnicima.

Sa visine od hiljadu metara gledamo drugi najveći karton siti na svetu. Favela u Mumbaiju ima više od milion stanovnika, na neviđeno malom prostoru. Inače su grad i okolina među najgušće naseljenim oblastima na svetu. Kartonske kućice sa plavim krovovima načičkane su jedna na drugoj, iz njih izviru satelitske antene, krovoi hramova raznih vrsta – od hindu, preko muslimanskih do katoličkih.

GOANESE DREAM

Taksista koji nas je dočekao na aerodromu u Goi na zadnjem prozoru ima stilizovanu svastiku, simbol sreće koji se nekako nađe u svakom ćošku na fasadi hramova i kuća, unoseći zabunu većini posetioca iz zapadne hemisfere. Jedemo hrskavi preljuti čips od nekog testa i posmatramo kako povremene zgrade oko nas menja šuma. Zelenilo tropskog rastinja bukti i čini da zaboravimo haos Mumbaija. Prolazimo pored grupe žena u sarijima jarkih boja. Sede pored puta, pričaju i prodaju povrće i voće iz svojih bašta. Dve sekunde, koliko stigneš da ih osmotriš dok prolećeš kolima pored njih, dovoljne su da vidiš sreću kako im tinja na licima. Stižemo u Agondu. Agonda je jedna ulica obgrljena drvoredima palmi i plaža paralelna sa njom. Sutra ćemo saznati – plus možda stotinak stanovnika, 50-60 krava i čitavih 15-ak turista, uključujući nas šestoro.

IMG_20151014_081822Naše su tri slamnate kolibice na plaži, jedna do druge. Na vratima stoje natpisi Rama, Ganesha i Lakshmi. Ispred kućica je peščani lounge area koji vlasnici i dalje pripremaju za početak sezone, nekoliko stolova, šank i ograda. A zatim plaža. Široka, a pogled na levo i desno kao da se pruža u nedogled. I nema skoro nikog. Osim poneke krave. Talasi stalno šušte, nežno usitnjavaju pesak. Uspavljuju te i bude. I tako ceo dan. U kućici je veliki krevet sa baldahinom, dve police i kupatilo. Kupatilo nema krov, samo mrežicu kroz koju gledaš vrhove palmi i ptice iznad.

Vlasnici-zakupci laundža, šanka, par kućica i parčeta peska su iz Nepala. Nasmejani, prijateljski nastrojeni momci, utekli iz brdovite „unutrašnjosti“ da zimu provedu zarađujući na plaži.

Prva normalno prespavana noć. Budi nas šuštanje talasa i zvuk bušilice, koji uopšte ne smeta. Finalni radovi su u jeku, pred prvi veći talas turista koji sledi za nedelju-dve.

Doručkujemo sa pogledom na plažu, pučinu i krdo krava koje uživaju na pesku. Krava je ovde neko, a ne nešto. Moraš da je zamoliš da se skloni sa puta. Šeta gde hoće, uživa, odmara. Stopili smo se zajedno sa peskom, zvukom okeana, voćem i parotama koje nam se tope u ustima i ljutinom podsećaju da se vredi trgnuti povremeno iz zen moda u koji smo začas uplovili. Učimo da plivamo između talasa u kontinuitetu, voda nas nosi, možeš da zaroniš i slušaš talase iznutra, možeš da sa razdaljine gledaš raj pod palmama na obali. Imaš utisak da je zemlja na kojoj si tvoja, i to nema veze sa osećajem imovine, već pripadnosti.

IMG_2872Jedan dan smo odšetali do kraja plaže. Voda kao da se pretvara u rečicu, koja zalazi u kopno, a potom močvaru koja opkoljava selo sa druge strane. Na kraju plaže, kutak su pronašli orlovi. Prelepi, odlaze čim im narušiš mir. Ne moraju biti negde gde im neko smeta. Ovde je mir svuda i lako je dostupan. Na obodima plaže ribari bacaju mreže. Život u selu teče.

Kafić do nas je jedini sa skupljim smeštajem, koji nisu kolibice od pruća već kućice po zapadnom standardu. Spavanje tu je oko četiri puta skuplje no kod nas, što je i dalje jeftino nekolicini gostiju iz Britanije, Nemačke, Rusije. Sledećeg jutra, zatičemo nadrealan prizor belog konja i tamnog ždrebeta koji usamljeni šetaju pored okeana. Postali su stvarni kad su neki trenutak kasnije prišli kafićima i pojeli delove nečijeg doručka iz tanjira.

Uveče odlazimo do Palolema, prvog većeg mesta u blizini. Malo veća gužva, knjižare, prodavnice odeće i tepiha iz Kašmira, dečko koji u korpici na podu prodaje zastavice-prišivače koje je sam izvezao, među kojima je i jugoslovenska zastava na kojoj je izvezeno ‘Serbia’. Neverovatno, i nekako dirljivo. Prodavci su iz Kašmira, pa je radnja puna ručno izvezene odeće u toplim, raznolikim bojama, za klimu kakve nema u ovim krajevima.

Relativno blizu Agonde je grad Velha Goa (Old Goa). Međutim, to što piše da do stare Goe ima oko 70 kilometara ne znači da će put trajati kao od BG-a do Novog Sada. Potrajao je bar duplo duže. Vozač vijuga između parova na motorima, vozila na čijem zadnjem delu je znak „Horn OK please“. U Indiji biste verovatno mogli voziti bez ispravnog menjača, farova i sl, ali ne i bez sirene. Njom oglašavate da ste tu, da nameravate da pretičete, uletite u kružni tok, skrenete. Čemu migavac kad neko prosto može bez gledanja čuti da vi nešto smerate, što nije kretanje pravo, i biti obazriv. Rojevi kratkih zvukova sirena zuje celim putem ka Velha Goi. Od 1000 udaraca po sireni, možda su dva ona tipična, „kreni, aman“. I razlika se čuje, čovek nauči jezik sirena posle nekoliko dana u Indiji.

IMG_20151015_102615Old Goa je miran, ušuškan gradić, nekadašnja prestonica portugalske Indije. Gigantske katedrale koje su pravili Portugalci pre pet vekova stoje mirno kao zamci u tropima, okruženi srazmerno velikim, uređenim travnjacima i šumama palmi. Konačno vidimo i poneke grupice turista, ali sve je i dalje tiho i spokojno. Ovaj grad je nekad po veličini i raskoši bio pandan Lisabonu. Sredinom 16. veka je imao skoro 200.000 stanovnika, a onda su malarija, kuga i kolera oterale kolonizatore i pretvorile ga u varoš od jedva dve hiljade ljudi.

Produžili smo ka seocetu i plaži Anžuna, rodnom mestu i epicentru Goa trance scene. U predsezoni, plaža izgleda kao ujutru posle aftera. Grupice ljudi i krava, smeće, nekoliko klubova iz kojih trešti muzika, mnogo više prodavaca nakita, odeće, ajurveda spa tretmana i svih vrsta narkotika no što smo navikli. Prođe tip pored tebe dok uživaš u zalasku i procedi „heroinmariuanahaškokejn“ u sekundi, a onda te značajno pogleda „siguran da nećeš?“ Turista ima nešto više, ali smo ovde bili mnogo zanimljiviji svima koji valjaju neku robu, te smo relativno brzo krenuli natrag. to be continued

Maroko, deo III: Modesti voz hir – Kazablanka & Rabat

U Kazablanci se nismo dugo zadržavali. Takav je grad – velik, haotičan i evropski. Kome to još treba, iz takve sredine smo pobegli, a ova sadrži sve njene karakteristike, samo što je gungula na širokim bulevarima veća no što možete da zamislite. Utekli smo zlim taksistima koji su u 11 (il nas beše 12?) zblanutih turista videli plen za opelješiti i odlučili da peške pronađemo prvi od dva stana u kojim ćemo prespavati. Nisu nam pomogli ni lokalci koji spokojno srču espreso ni mape na telefonu, ali jeste Gugl, pomoću kog smo pronašli piceriju u našoj ulici, a potom i dotičnu ulicu, ha.

59515_428879688170_2812140_nDo drugog stana smo otišli taksijem koji je stajao manje od 10 evra, jer je bio uključen taksimetar. Nešto kasnije, ekipa je upala kod tipa koji nije palio taksimetar, i uzeo im bar tri puta više love. Tako stvari stoje u Kazablanci. Tako je i u mnogim drugim krajevima sveta, samo što su ovde ti loši maniri nekako naglašeniji. A to me podseti na Srbiju.

Drugi stan aka naš smeštaj bio je blizu džamije i početka jedine lepote ovog grada – plaže dugačke ceo dan hoda i široke 10 minuta peške, na kojoj kao da je stalno zalazak ili izlazak sunca, jer se u vremenu između ne dešava bogznašta. Tokom dana nema gotovo nikog, a popodne i predveče u oblaku peska i vazduhu koji kao da ključa zbog prelamanja sunčevih zraka vidite siluete u okršaju oko lopte, porodice na pikniku, lokalne momčiće koji izvode salto, bacaju pogled na otkrivena tela retkih Evropljanki.

Plaža počinje nakon džamije Hasan II, najveće u Africi. Kralj ju je navodno sagradio jer je gradu nedostajala znamenitost. Minaret je nešto viši od 200 metara, građevina je i dalje relativno nova, te deluje kao da je od marcipana. Ispred nje je plato veličine fudbalskog igrališta.

Pri planiranju puta u Maroko, Kazablanci je dovoljno posvetiti dan ili dva. Čisto da iskoristite dobar wi fi, okupate se u savremenijoj tuš kabini i spavate na potpuno čistoj posteljini, u slučaju da vam te stvari nedostaju. Ima ih i drugde u Maroku, samo ih ovde ima više.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Baš takav nam je bio smeštaj – čist, moderan, a mavarske detalje su zamenili evropski. Zvuči kao kliše, ali je tako. U kraju ujutru sa svih strana izbija dim iz pekara i miris koji budi apetit. Na obližnjoj pijaci, pored voća i povrća, možete kupiti žive kokoške, u kavezima.

Dečica nose kockaste torbe veće od njih. I dalje mi to deluje čudno, kao da će se u nekom trenutku preturiti. Kao što mi i dalje ponekad izgledaju čudno ljudi koji idu ulicom i pričaju telefonom koristeći hands-free set.

Još jedna napomena – Kazablanka je zbog svoje veličine i jedan od opasnijih gradova. U mračnim sukovima Marakeša u dva ujutru je bezbednije nego na šetalištu pored plaže pune prodavnica u Kazablanci, kažu lokalci. Momak u kiosku nas je posavetovao da uzmemo taksi, umesto da prošetamo desetak minuta do kuće.

Ujutru smo se zaputili ka železničkoj stanici, a odatle u Rabat, prestonicu. Nismo skoro ništa očekivali od Rabata, a nakon 45 minuta vožnje fensi vozom stigli smo u predivan grad, u kome je sve nekako potaman. Nije preveliki, niti mali, takve je veličine da stvara utisak da se može obići za nekoliko dana. Ima evropsko kolonijalno nasleđe, kao i predivnu kazbu, stari grad. Sve je u balansu, što za Maroko nije baš karakteristično. Grad kakav bih preporučio za posetiti bilo kom prijatelju, mami i tati. Niko vas ne vuče za rukav na ulici. Prostrani bulevari sa drvoredima palmi i belim, osunčanim kolonijalnim zgradama. Rue de Yugoslavie je u širem centru, kao i u Marakešu. Stripovi Modesti Blejz mi padaju na pamet. Modesti je bila ovde.

IMG_0657Prolazimo ’beverli hils’ deo sa drvoredima i ulazimo u stari grad, u kom je ogromna tržnica. Lavirint u kom jake boje ćilima i odsjaj posuđa odvlače pažnju, u kom se, naravno, lako izgubiš. U svakoj prodavnici bismo ostali po sat vremena i otkrivali stare fotografije i rukotvorine, ali moramo da projurimo, nažalost. Taj žal je najžaliji na ovakvim putovanjima. Ali, zbog njega znaš i da ćeš se vratiti.

Kad se podigne pogled u tom lavirintu, otkriju se i predivne, stare kućice. Osvežavamo se uz napitak od bambusa. Stabljika se gura u mašinu, a na drugom kraju se pretvara u šejk, kao u crtaću.

Sa tržnice ulazimo u kazbu, kasabu, kako volite. A ovaj deo sa belim-akvamarin ljupkim kućicama brzo opčini. Trči, vidi, obiđi, slikaj, povedi drugog da vidi i onaj tamo ćošak. Liči na Šefšauen. Naša velika grupa se već uhodala, brzo se krećemo i stižemo da upijemo i čuvamo utiske.

IMG_0712Najveći car na svetu ručno pravi valjda najbolju oranžadu na svetu za nas dvanaestoro. Nožićem iz jednog poteza ljušti svaku narandžu, ubacuje je u gvozdenu presu, gura, cedi, sipa i kači duguljastu izrezbarenu koru da visi kao trofej ili ukras na stolu. Sve za nekih 40 dinara po osobi. Častimo ga i produžavamo ka oker delu kasabe, u okviru kog je veliki vidikovac.

Delovi centra, industrijska zona, a dole plaža i tik pored nje groblje. Neverovatna scena – suncobrani, šlaufi, kafići i skoro goli ljudi odmah pored onih potpuno obučenih, koji su došli da obiđu grob najmilijih.

A šta je bilo bolje nakon šetnje po najvećem suncu, nego baciti se u more.

Jurimo nazad na voz za Kazablanku, odakle ujutru idemo ka Marakešu.

Galerija, tu pred vama:

Maroko, deo II: Tarudant i Esauira

kozicePut ka Tarudantu nagoveštava početak pustinje. Suvoća zemlje i jedne jedine biljke koja na njoj uspeva (argan) kao da se oseti u nozdrvama. Srećemo stado koza. Nestvaran prizor desetine mrkih životinjica koje su visoko u krošnjama argana u potrazi za hranom. Neke su okružile podnožja drveća, kao da su pored pojila. Čoban nam je odobrio foto-sesiju, koze nisu zamerale takođe.

Tarudant je dugo bio baza iz koje su lokalci napadali Agadir (dok je pomenuti bio pod vlašću Portugalaca). Neki ga zovu mini-Marakešom. Trgovinski je centar u ovom delu zemlje. Na ulazu u grad, dočekuju nas visoke zidine boje zemlje kojom smo putovali, koje su od nje i napravljene pre otprilike pet vekova. Visina valjda znači da dolazimo u veću varoš.

Za razliku od Marakeša, ovde nema toliko turista i njima namenjenih sadržaja. Zanimljivo je osetiti da su lokalci zapravo iznenađeni posetiocima i videti kako žive neometani od gostiju. Kao u većini medina marokanskih gradova, i u Tarudantu su sva čula stalno živa i angažovana, bilo da do vas dopre miris isceđenih narandži, zaprege i motori koji neprestano nailaze i odande odakle misliš da je to nemoguće, ili ritmični zvuci narodne muzike iza ćoška.

Na glavnom trgu grupa momaka u beloj narodnoj nošnji. Plešu, pevaju i tapšu sa nečim što liči na limene verzije kastanjeta u rukama i na nogama. Stotinak ljudi sede i prate priredbu, kao da je koncert ili predstava u pitanju. Ispijaju čaj lagano i aplaudiraju, čitave porodice uparađene u najlepšim haljinama. Sve njih opslužuje jedan jedini konobar. U svečanoj, zelenoj svilenoj haljini, sa izrazom lica dobrice i nosom zbog kog podseća na Iznoguda, migolji se sa tacnom i sve postiže.

IMG_0187Scenu posmatramo sa vrha obližnje kuće, gde smo dobili tažin sa barenim povrćem. Povrće se dugo kuva u kupolastom zemljanom sudu, obično sa mesom (što kod našeg jela nije bio slučaj). Za moj ukus, tažin najčešće kao da nije dovoljno začinjen, iako bi trebalo da sadrži i kumin, i kurkumu, i štošta aromatično. Drugar Mustafa nam pokazuje tehniku sipanja čaja sa visine, kojom nastaje pena karakteristična za lokalne čajeve.

Predveče napuštamo grad. Krećemo ka Tagazutu, odakle ćemo ujutru nastaviti ka Esauiri.

***

Iako na mapi ne izgleda mnogo udaljena, do Esauire (ili Esaure) je potrebno bar nekih pet sati vožnje. Karte za većinu buseva su već rasprodate, te nas je kod jedinog kontejnera u Tagazutu (koji mu dođe kao glavno mesto za sastati se) pokupio lokalni rashodovani, polumračni, “tagazut-trans”. Bio je prepun, tako da smo nas jedanaestoro morali da se raštrkamo kojekude.

Sedeo sam sa Ismailom, mesarom iz Esauire. Prijateljski nastrojen, krupan momak, pričamo na francusko-engleskom. Voli Esauiru, a voleo bi i da dođe u Evropu, u kojoj nikad nije bio. Ne podnosi marokanskog kralja i nema simpatije prema lokalnim političarima. Nisam imao dužeg kontakta sa lokalcima i bilo mi je zanimljivo da prvi put čujem mišljenje o čoveku čija slika je na svakom dirhamu (da, na svim apoenima), na svakoj pumpi u pustinji.

Put vijuga uz Atlantik i magične, napuštene predele peščanih dina i okeana, obasjanih zalazećim suncem. Na pauzi kupujemo neko gazirano piće sa ukusom kokosa i ananasa koje nas oduševljava. Ponadali smo se da smo otkrili neki lokalni izum, ali nas je sićušni, poznati logo opovrgao. Rančevi su nam puni preukusnog avokada kupljenog u Tarudantu za otprilike 20 dindži komad. Mislim da bez njega nije mogao da prođe nijedan doručak u Maroku.

esaNakon smeštaja u skoro napuštenim brdima, u Esauiri nas je dočekala trospratnica u centru starog grada, cela samo za nas.

Esauira lako prirasta srcu. Bajkoviti, beli ne-tako-stari grad kao fatamorgana stoji na poluostrvcetu, sa svih strana izložen jakim vetrovima sa pučine. Nastao je negde u 19. veku, nakon što je sultan pozvao arhitektu odgovornog za izgled jezgra Marseja da konstruiše srce Esauire. Iako na ne tako velikoj površini, medina sadrži za marokanske pojmove široke ulice, oivičene belim zgradama i između njih mrežu stotine sukova u kojim su domovi lokalaca. Iz ovih polumračnih lavirinata povremeno istrče deca sa loptom, odajući onima koji su tek stigli da među vijugavim hodnicima ne vreba drekavac i sl, već sve vrvi od života.

Kuća u kojoj smo se obreli je bila toliko nov doživljaj za nas da smo je jedno dva sata razgledali, pretraživali prostorije, divili se detaljima. Kao i većina ovdašnjih građevina, nema krov i odozgo izgleda kao pravougaonik sa rupom u sredini, kroz koju svetlost ulazi i dopire sve do suterena. Smestili smo se i dovikivali jedni druge sa terasa svake od soba. Nameštaj je jako star, očuvan, na mestima ukusno oslikan. Sa poslednjeg sprata, pogled doseže do horizonta Atlantika, preko isprepletanih prljavo belih vrhova zgrada, na kojim mestimično rastu satelitske antene, kavezi sa golubovima (koji će kasnije okončati kao lokalni specijalitet, slatka pastilja sa golubjim mesom). Prostrti ćilimi i veš jedini odstupaju od sivo-belo-plavog kolorita. „Krov“ naše zgrade, kao stvoren za kafu i vino, ujutru i uveče.

Širina sukova u Esauiri čini da šetnja kroz medinu bude manje haotična nego u većini drugih gradova. Da li zbog arhitekture ili količine turista, u Esauiri se oseća dašak Evrope. U sukovima su beskrajni redovi radnjica sa lokalnim specijalitetima od testa, kvalitetnom lokalnom odećom, knjigama, začinima. Svaka radnjica kao svet za otkriti, maltene. Iz medine se izlazi pravo na dugačku, široku plažu i novi, kolonijalni deo grada, koji može da liči i na neko veće mesto u Crnoj Gori.

esa2Zbog jakog vetra, Esauira je dobro poznata ljubiteljima surfa širom sveta, kao jedno od najboljih i ujedno jeftinih mesta za surfovanje. Vetrovi i morske struje utiču na more, koje vrlo brzo (p)ostaje ledeno i dobija mutnu, rečnu boju. Imali smo sreće, bilo je moguće kupati se. Plaža je prepuna ljudi, prodavaca „srećnih kolačića“ (od kojih nam fakat nije bilo ništa), prodavaca krofni (sa korpom krofni na glavi, African style).

Nažalost, nismo dovoljno dugo ostali u Esauiri. Imam utisak da bih u ovom gradu mogao ostati mnogo duže. Imali smo 12 dana na raspolaganju, i 11 gradova koje smo isplanirali da obiđemo.

Ujutru smo produžili ka Kazablanci.

Klikni na fotku da otvoriš galeriju:

Proso ćuftice

Što kažu naši stari, najbolji recepti nastaju spontano ili u nemaštini. Kako nisam imao leblebije, odlučih da ‘falafel’ napravim od prosa.

Proso je nekad bilo mnogo češće na trpezi u ovim krajevima, kažu razni internet izvori. Setiće se toga i stariji, ako ih pitate. U međuvremenu, proso je dobilo nezahvalno mesto u onom odeljku za ‘zdravu hranu’, gde ga nećete ni tako često naći. A jeste zdrava, zahvalna, jeftina namirnica, ukusna u raznim kombinacijama.

Vrlo brzo, proso se pokazalo kao dobar materijal za ćuftice. Mnogo se brže skuva od leblebija, a masa koja nastane je gušća, lepljivija, i time zahvalnija za pravljenje kuglica-ćuftica.

Za porciju koja može da nahrani i petoro čeljadi potrebno je:

• 500g prosa
• dupla količina vode (dakle, 1l je ok)
• so, peršun, aleva paprika, peperonćino (sušena ljuta papričica, a super je i ako možete pribaviti mešavinu za paste koja sadrži sušeni bosiljak, beli luk i papriku), kurkuma, kari, ras el hanut
• dve glavice crnog luka, četiri čena belog luka
• ulje, da malo obilnije pokrije površinu

Proso skuvate u duploj količini vode. Čim provri, sklonite sa ringle i ostavite poklopljeno 15 minuta. Dok se kuva, naseckate crni i beli luk i prodinstate ih na ulju sa peperonćinom, dok ne dobiju blago žutu boju. Izdinstani luk i ulje dodate u proso smesu i dobro promešate. Dodate začine (so, peršun, aleva, kurkuma, kari..), od oka 🙂 Nikad nisam stavio iste količine i iste začine, ali je uvek ispadalo super. Isprobajte, a i zavisi šta volite vi i oni za koje pravite klopu, da li više vole ljutkasto, aromatično itd, ili ne.

Smesa sa začinima treba da je gusta i lepljiva (ne previše, ne kao kikiriki puter) taman toliko da možete lako da mesite kuglice, bez dodavanja brašna, jaja i ostalih nepotrebnih pomagala zbog kojih će hrana postati teža po stomak, a i manje ukusna. Napravite ćuftice veličine falafela (drugim rečima, nešto manje od loptice za golf) et voila.

proso cufticePodmažete tepsiju tankim slojem ulja, poređate kuglice i pečete u rerni na 220 stepeni, dok lepo ne porumene i ne dobiju blago hrskavu koru. Ne znam tačno koliko je to vremena, možda čak i 45 minuta, nekad i više. Ocenite sami, skoknite svakih 20 minuta do rerne.

Ćuftice možete jesti u pita hlebu sa raznim namazima, salatama i sosevima po želji. Najčešće napravim ljutkasti sos sa paradajzom, peperonćinom i lukom (kao za pastu, prodinstano), nekad napravim i tabbouleh salatu.

Sve to može da bude super sendvič u pita hlebu, kao standardan falafel, a možete i bez hleba, pošto su ćuftice već od žitarice. Npr. kao apetajzer uz pšenično pivo. Mljac.

Maroko, deo I: Kuće rastu iz zemlje

22Vidi se iz aviona“, govorili smo za nešto što je očigledno, negde u doba dok smo se još igrali žmurke.

A iz aviona se videlo da dolazimo u zemlju u kojoj nije samo topografija različita od dobro nam poznate. Susret sa, za većinu nas novom kulturom, mogao se predosetiti i na nekoliko hiljada metara visine.

Ogoljene planine su braon-sivkaste boje. Ne odaje teksturu, nije odmah jasno da li je to što vidimo kamen, zemlja ili neki materijal za koji ne znamo. Na obroncima su razbacane kuće, boje tla na kom se nalaze. U stvari, izgledale su kao da su iz njega izrasle, kao nekakva prirodna tvorevina koja je poprimila oblik staništa.

Činjenica jeste da su napravljene baš od zemlje na kojoj su, a tek ćemo saznati da je tako u celoj zemlji. Neko od putnika je procedio „ko li ovde živi…“. Odgovor je stigao nešto kasnije.

Nakon više od 20 sati puta, čekanja na terminalu u Budimpešti i kroasana od pet evra u industrijskom gradiću-susedu Brisela, umorni i time podložniji „kulturnom iznenađenju“ dolaska u Maroko, nismo bili ni svesni realnosti. Bila je svedena na iščekivanje tuša, sigurnosti i odmora.

U smeštaj smo stigli nakon jednočasovnog intro filma o Maroku, gledanog iz udobnosti “dačije”. Od aerodroma u Agadiru do Tagazuta, sela koje će nam biti baza za dalje istraživanje, vozio nas je vlasnik rent-a-car agencije Mohamed, glavom i bradom (i dišdašom). Probijali smo se kroz nalete prašine i gungule ljudi, tik uz tezge sa bodljikavom smokvom (figue de barbarie, plod kaktusa), školskim priborom, komadima mesa i voćem čije su boje dodatno oživljavale peščano-zemljani krajolik. Za nama se okreću ljudi, koji se od prašine brane umotavanjem u haljine i marame.

Mnogima od nas je u tom trenutku jedina poznata stvar, u nelagodi “kulturnog iznenađenja” u kojoj nam je skoro sve novo, bila činjenica da je septembar, da deca kreću u školu, te sa roditeljima kupuju sveske, lenjire i velike kockaste torbe.

Ako noću neko pokuca na vrata, ne otvarajte. Popnite se na krov i pričajte odozgo sa tom osobom. To se verovatno neće desiti, ali da znate, za svaki slučaj“, rekao je L, Mohamedov kolega i naš vodič, nakon što nas je kroz potpuni mrak brda iznad Tagazuta dovezao do kuće i predao nam očigledno ručno izrađeni ključ smeštaja za nas jedanaestoro. Komad gvožđa dovoljno je velik da potaman stane u futrolu, tik uz napravu iz hiljadu godina dalje budućnosti (foto-aparat), ili da se njim npr. možemo odbraniti od stranca koji bi provalio u kuću.

Kućica u kojoj smo se zatekli je tipičan berberski dom od naboja, okrečen u divne nijanse plave i bele, koje prizivaju miris mora, samo ih te večeri nismo videli. Vrata od soba su nešto viša od jednog metra i izgledaju kao ulazi u obore, u kojim je plafon bar duplo viši (ili samo tako izgleda). U čvoru baldahina svezanog iznad našeg kreveta zatekli smo mali prirodnjački muzej lokalnih insekata, koji su tu skončali. U polumraku se nazire da je kuća lepa, ali deluje napušteno, kao da su poslednji gosti bili tu pre nekoliko meseci. Iz vizure naše situacije, izgledala je kao mesto zločina.

2U knjizi koju smo zatekli pored kreveta nalazimo smotan džoint. Tu je i gomila surferskog štiva, magazina, tu su daske, odelo za surf, odmah do krznene torbe i berberske haljine sa kukuljicom.

Tagazut je poznat kao odredište surfera koji uzbuđenje slično surfanju traže i van vode. Naravno, tu su i jeftin smeštaj i druge pogodnosti. Popularnim ga je učinila hipi ekipa, koja je ’60-tih godina prošlog veka (svetu) otkrila ove krajeve.

Realnost nam je još nudila:

1. tuš na koji čeka nas 11, u kupatilu koje podseća na mini hamam, a za toplu vodu je potrebno uključiti neku veliku mašinu u dvorištu,
2. odmor u posteljini sa peskom surfera, na koju otpadaju komadi trske sa plafona,
3. sigurnost drvenih vrata i velikog gvozdenog ključa, u
4. staroj kući iz koje se preko pet-šest brda ogoljenog krša nazire okean. To za okean smo saznali tek ujutru, kao i još mnogo štošta.

Plafoni u sobama postoje, ali kuća nema krov. Zahvaljujući napuštanju ušuškanosti zapadne civilizacije, neki od nas su zaista bili pomalo uplašeni, pa je tako nekakvo kamenje već bilo nagurano na ulazna vrata, kao dodatna zaštita od upada uljeza (koji, jel, vrebaju u brdima:).

Neki od nas su znali da će prvobitno iznenađenje i strah sigurno ujutru biti zamenjeni lagodnošću, a iznenađenje će dobiti prijatnu notu, kad se probudimo naspavani posle skoro dva dana puta. Ali, velika je razlika između znati i osećati.

– Na Trip Advisor-u je pisalo da ima wi-fi.
– Da, vidiš modem gore, zaboden u dimnjak koji ne funkcioniše?
(Nestvaran prizor modema koji svetluca, i iznad njega zvezdano nebo, zvezdano kakvo može biti samo u brdima)
– Da, da.
– Mogu da odem do sela da ga napunim internetom, pa da vam donesem.
– Ok, ne moraš ga puniti internetom, nije neophodno.

jutroJutro, Tagazut

Tagazut (Thagazout) je ribarsko-surfersko seoce, kako piše u turističkim vodičima, u blizini Agadira, jednog od retkih marokanskih gradova na Atlantiku u kojem ima velikih „rizort“ hotela i zabavnih sadržaja mahom namenjenih turistima. Smešten je u delu zemlje gde je okean najtopliji i najpitomiji, i sa svojim hotelima i belim, novim zgradama podignutim posle zemljotresa ’60-tih koji je sravnio grad, čini ne baš tipičan prizor u ovom delu Maroka.

Jutra u brdima su sveža i obavijena maglom, a tako je i u ovim afričkim, blizu okeana. Sa „krova“ su se videli domovi nekolicine komšija, poneko magare i radnik u prolazu. Bilo je toliko hladno da sam pomislio i da nema ništa od kupanja. Pola sata kasnije, krio sam se od sunca koje je osvetlilo pogled na okean. Slamnati šeširi i glave umotane u maramu su nešto što se ovde podrazumeva. Sunca je bilo i pre pojave religije.

Kolima nam je bilo potrebno desetak minuta da se spustimo do sela. Jedna od prvih odrednica bila je Tagarat Ankrim, aka Paradise Valley, dolina u Atlas planinama u koju se slivaju planinske rečice i pretvaraju je u lagunu sa prirodnim bazenima tirkizne vode, oivičenu stenama i šumarcima palmi.

IMG_0240Društvo nam pravi Mustafa, Mohamedov mlađi brat, super snalažljivi, fini momak. U brdima u kojim nema mnogo saobraćajnih znakova i odrednica (ili su samo na arapskom), pomoć je bila više nego dobrodošla.

Prolazimo prašnjave, lunarne predele ogoljenih Atlasa, u kojim najčešće (ili jedino) uspeva argan, endemska vrsta slična bademu. Argan rađa i na više od 50 stepeni i često je jedina hrana lokalnih koza, koje mukice nemaju šta drugo da jedu, te su naučile i da se penju po drveću ne bi li došle do obroka.

Od argana se pravi ulje koje je na ceni zbog blagotvorenog dejsta na kožu i kosu. Tradicionalni proces proizvodnje podrazumeva da plod argana prođe kroz digestivni trakt koze, i tako bude najlakše očišćen od tvrde opne. Zatim se proberu plodovi iz kozjeg izmeta, i ceđenjem nekih 30 kilograma dobija se litar ulja. U Maroku je bar pet puta jeftinije no u Evropi.

Zašli smo u klisuru obraslu palmama. Čudesan spoj predela koji podsećaju na površinu Meseca, šuma palmi i plavo-zelenih laguna među stenama. Bazeni su dubine dva do tri metra, što ne sprečava lokalce, a i turiste, da u njih skaču sa petnaestak metara visokih litica.

Atmosfera je „porodična“, kao na Adi – na steni se krčka ručak u tažinu (kupolasta zemljana posuda karakteristična za ove krajeve), pored nas jedan momak klanja, a njegovi drugari se razmeću u skakanju na glavu u plićak. U nekim delovima, rajska dolina se pretvara u “paradajz dolinu”, zbog ostavljenih otpadaka i ostataka hrane.

perdajzNažalost, nismo imali vremena da zađemo dalje u planine, u potragu za vodopadima. Ručali smo u restoranu-skrovištu u šumi, gde se povrće u tažinu dinsta na vatri i suncu, dok skroz ne smekša. Društvu se najviše dojmio yam, slatki krompir brašnaste strukture. Za stolom pored nas nekoliko studentkinja iz Bruklina i njihov profesor, koji je deo radnog veka proveo u Mostaru.

U marokanskoj rajskoj zabiti upoznati nekog sa druge strane okeana, kome je Mostar poznat koliko i tebi Bruklin, čini se da zbog toga postoje ovakva putovanja.

Omanji centar Tagazuta u večernjim časovima živi u oblaku roštiljskog dima i saobraćajnih isparenja. Autobusi i motori neprestano pronalaze načine da se proguraju kroz gomile ljudi na ulici. Imena restorana svetle, obraćajući se turistima, u nastojanju da im približe osećaj doma („Tenerife“, „West Coast“, itd).

Sutra ujutru smo nakon doručka shvatili da nismo sami u planinskom riadu – u baštici kuće smo otkrili dve veće kornjače. Bili smo spremni za sledeće stanice – Tarudant i Esauiru.