Maroko, deo III: Modesti voz hir – Kazablanka & Rabat

U Kazablanci se nismo dugo zadržavali. Takav je grad – velik, haotičan i evropski. Kome to još treba, iz takve sredine smo pobegli, a ova sadrži sve njene karakteristike, samo što je gungula na širokim bulevarima veća no što možete da zamislite. Utekli smo zlim taksistima koji su u 11 (il nas beše 12?) zblanutih turista videli plen za opelješiti i odlučili da peške pronađemo prvi od dva stana u kojim ćemo prespavati. Nisu nam pomogli ni lokalci koji spokojno srču espreso ni mape na telefonu, ali jeste Gugl, pomoću kog smo pronašli piceriju u našoj ulici, a potom i dotičnu ulicu, ha.

59515_428879688170_2812140_nDo drugog stana smo otišli taksijem koji je stajao manje od 10 evra, jer je bio uključen taksimetar. Nešto kasnije, ekipa je upala kod tipa koji nije palio taksimetar, i uzeo im bar tri puta više love. Tako stvari stoje u Kazablanci. Tako je i u mnogim drugim krajevima sveta, samo što su ovde ti loši maniri nekako naglašeniji. A to me podseti na Srbiju.

Drugi stan aka naš smeštaj bio je blizu džamije i početka jedine lepote ovog grada – plaže dugačke ceo dan hoda i široke 10 minuta peške, na kojoj kao da je stalno zalazak ili izlazak sunca, jer se u vremenu između ne dešava bogznašta. Tokom dana nema gotovo nikog, a popodne i predveče u oblaku peska i vazduhu koji kao da ključa zbog prelamanja sunčevih zraka vidite siluete u okršaju oko lopte, porodice na pikniku, lokalne momčiće koji izvode salto, bacaju pogled na otkrivena tela retkih Evropljanki.

Plaža počinje nakon džamije Hasan II, najveće u Africi. Kralj ju je navodno sagradio jer je gradu nedostajala znamenitost. Minaret je nešto viši od 200 metara, građevina je i dalje relativno nova, te deluje kao da je od marcipana. Ispred nje je plato veličine fudbalskog igrališta.

Pri planiranju puta u Maroko, Kazablanci je dovoljno posvetiti dan ili dva. Čisto da iskoristite dobar wi fi, okupate se u savremenijoj tuš kabini i spavate na potpuno čistoj posteljini, u slučaju da vam te stvari nedostaju. Ima ih i drugde u Maroku, samo ih ovde ima više.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Baš takav nam je bio smeštaj – čist, moderan, a mavarske detalje su zamenili evropski. Zvuči kao kliše, ali je tako. U kraju ujutru sa svih strana izbija dim iz pekara i miris koji budi apetit. Na obližnjoj pijaci, pored voća i povrća, možete kupiti žive kokoške, u kavezima.

Dečica nose kockaste torbe veće od njih. I dalje mi to deluje čudno, kao da će se u nekom trenutku preturiti. Kao što mi i dalje ponekad izgledaju čudno ljudi koji idu ulicom i pričaju telefonom koristeći hands-free set.

Još jedna napomena – Kazablanka je zbog svoje veličine i jedan od opasnijih gradova. U mračnim sukovima Marakeša u dva ujutru je bezbednije nego na šetalištu pored plaže pune prodavnica u Kazablanci, kažu lokalci. Momak u kiosku nas je posavetovao da uzmemo taksi, umesto da prošetamo desetak minuta do kuće.

Ujutru smo se zaputili ka železničkoj stanici, a odatle u Rabat, prestonicu. Nismo skoro ništa očekivali od Rabata, a nakon 45 minuta vožnje fensi vozom stigli smo u predivan grad, u kome je sve nekako potaman. Nije preveliki, niti mali, takve je veličine da stvara utisak da se može obići za nekoliko dana. Ima evropsko kolonijalno nasleđe, kao i predivnu kazbu, stari grad. Sve je u balansu, što za Maroko nije baš karakteristično. Grad kakav bih preporučio za posetiti bilo kom prijatelju, mami i tati. Niko vas ne vuče za rukav na ulici. Prostrani bulevari sa drvoredima palmi i belim, osunčanim kolonijalnim zgradama. Rue de Yugoslavie je u širem centru, kao i u Marakešu. Stripovi Modesti Blejz mi padaju na pamet. Modesti je bila ovde.

IMG_0657Prolazimo ’beverli hils’ deo sa drvoredima i ulazimo u stari grad, u kom je ogromna tržnica. Lavirint u kom jake boje ćilima i odsjaj posuđa odvlače pažnju, u kom se, naravno, lako izgubiš. U svakoj prodavnici bismo ostali po sat vremena i otkrivali stare fotografije i rukotvorine, ali moramo da projurimo, nažalost. Taj žal je najžaliji na ovakvim putovanjima. Ali, zbog njega znaš i da ćeš se vratiti.

Kad se podigne pogled u tom lavirintu, otkriju se i predivne, stare kućice. Osvežavamo se uz napitak od bambusa. Stabljika se gura u mašinu, a na drugom kraju se pretvara u šejk, kao u crtaću.

Sa tržnice ulazimo u kazbu, kasabu, kako volite. A ovaj deo sa belim-akvamarin ljupkim kućicama brzo opčini. Trči, vidi, obiđi, slikaj, povedi drugog da vidi i onaj tamo ćošak. Liči na Šefšauen. Naša velika grupa se već uhodala, brzo se krećemo i stižemo da upijemo i čuvamo utiske.

IMG_0712Najveći car na svetu ručno pravi valjda najbolju oranžadu na svetu za nas dvanaestoro. Nožićem iz jednog poteza ljušti svaku narandžu, ubacuje je u gvozdenu presu, gura, cedi, sipa i kači duguljastu izrezbarenu koru da visi kao trofej ili ukras na stolu. Sve za nekih 40 dinara po osobi. Častimo ga i produžavamo ka oker delu kasabe, u okviru kog je veliki vidikovac.

Delovi centra, industrijska zona, a dole plaža i tik pored nje groblje. Neverovatna scena – suncobrani, šlaufi, kafići i skoro goli ljudi odmah pored onih potpuno obučenih, koji su došli da obiđu grob najmilijih.

A šta je bilo bolje nakon šetnje po najvećem suncu, nego baciti se u more.

Jurimo nazad na voz za Kazablanku, odakle ujutru idemo ka Marakešu.

Galerija, tu pred vama:

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s