Via Indija, deo I: Trans u Goi

01 goaing to goah11.10. Sviđa mi se što je svako naše putovanje – the putovanje. Ne možeš tek tako, komforno, brzo i pravolinijski stići negde. Moraš prvo da izbrojiš bele linije na putu ka Budimpešti, usput vidiš krave kakvih ima samo u Mittel Evropi, na velikom pašnjaku, kao u reklami. Nisam dovoljno spavao i glava me boli i nisam završio sve poslove, ali danas iz Mađarske idem u Katar, odatle u Mumbai. Preko Inđije u Indiju. (Otkud uopšte u Vojvodini Čenej, Šangaj i Inđija?) 

Slećem u grad od 20 i nešto miliona ljudi u kom ne postoje kućni brojevi. Pokazujem adresu 16-godišnjem dečaku (tako izgleda), koji radi za pre paid taxi agenciju. Treba da me odveze u hotel „Sapna“, u toj i toj ulici, koja je blizu te i te, a preko puta zgrade jednog koledža, u kraju Čoupati. Dečak reaguje samo na „čoupati“. Ne zna engleski, ne zna šta znači reč „koledž“ i, kako se pokazalo, ne zna da čita latinicu, te ni da pročita „adresu“. I ime hotela se izgovara „sapnnnnna“, nikako drugačije. U Mumbaiju je tri ujutru.

U minijaturnom vozilu sa oblikom kombija i udobnošću freze, prelazimo nekih 30 kilometara od aerodroma do odredišta. Palme i vlaga, putevi besprekorni, zgrade izgledaju kao da će se raspasti svakog trenutka. Pred njima su stotine i stotine ljudi, njihova tela na trotoaru, u bermudama, sarijima, donjem vešu, na kartonima ili betonu. Spavaju. Stajemo u odredišnom kraju grada, budimo taksiste usnule u vozilima, ne znaju gde je hotel, niti neka od bližih odrednica. Dečak nosi moj telefon do kamiondžije kako bi mu pokazao adresu, preskačem celu porodicu na asfaltu – dvoje golih mališana i njihove roditelje kako bih upitao drugog taksistu za hotel. Svuda naokolo su vrane, mislio sam da ih nema u gradovima na okeanu, u tropima, u skoro pet ujutru.

Nakon 20 sati puta i sat i po vožnje, sručio sam se na krevet. Tri sata kasnije, stiže doručak nakon kog moramo odmah da krenemo ka aerodromu za domaće letove i pravac Goa. M. je budna, kao i N. i A, jedemo spajsi parotu sa umacima i pijemo kafu. Naučiću da kad ovde poručiš kafu, moraš da naglasiš „bez šećera i mleka“ ako ne želiš šećerni udar. Naučiću i da šećerni udar otvara oči isto kao i kofein. Parota, testo u obliku tortilje, je toliko začinjena i ljuta (čak i za moj, pomereni standard) da je buđenje trenutno. Šestočlana ekipa je kompletna, bio sam poslednji koga su čekali. I skroz sam ok, uprkos satima puta i kratkoj dremci. Svima je osmeh na licu.

IMG_3028Svi bilbordi, a u Mumbaiju ih je na hiljade, su na engleskom. U zemlji u kojoj zvanično postoji 19 jezika (a nezvanično treba dodati još koju nulu na tu cifru), jezik bivših kolonizatora je opstao jer nijedan od lokalnih nije uspeo da se nametne. Slogani su baš duhoviti, generalno gledano mnogo smeliji i zanimljiviji nego oni u Evropi. To valjda nešto govori i o onima kojim se obraćaju. Sad se sećam samo jednog, „cementing relationships“ (za cementaru, jel), a bilo je i mnogo boljih.

Letimo SpiceJet-om, lokalnim lou kostom. Svaki avion nazvan je po nekom začinu. Mislim da smo leteli „kardamomom“. U avionu piči disko i ’70s rokenrol. Koliko to prija i iznenađuje, nakon avio kompanija u Evropi koje u najboljem slučaju puštaju elevator music. Deluje neviđeno smelo što se čuju BeeGees i Pink Floyd, kao da je to sad neki mnogo hrabar potez, poput puštanja Napalm Death-a putnicima.

Sa visine od hiljadu metara gledamo drugi najveći karton siti na svetu. Favela u Mumbaiju ima više od milion stanovnika, na neviđeno malom prostoru. Inače su grad i okolina među najgušće naseljenim oblastima na svetu. Kartonske kućice sa plavim krovovima načičkane su jedna na drugoj, iz njih izviru satelitske antene, krovoi hramova raznih vrsta – od hindu, preko muslimanskih do katoličkih.

GOANESE DREAM

Taksista koji nas je dočekao na aerodromu u Goi na zadnjem prozoru ima stilizovanu svastiku, simbol sreće koji se nekako nađe u svakom ćošku na fasadi hramova i kuća, unoseći zabunu većini posetioca iz zapadne hemisfere. Jedemo hrskavi preljuti čips od nekog testa i posmatramo kako povremene zgrade oko nas menja šuma. Zelenilo tropskog rastinja bukti i čini da zaboravimo haos Mumbaija. Prolazimo pored grupe žena u sarijima jarkih boja. Sede pored puta, pričaju i prodaju povrće i voće iz svojih bašta. Dve sekunde, koliko stigneš da ih osmotriš dok prolećeš kolima pored njih, dovoljne su da vidiš sreću kako im tinja na licima. Stižemo u Agondu. Agonda je jedna ulica obgrljena drvoredima palmi i plaža paralelna sa njom. Sutra ćemo saznati – plus možda stotinak stanovnika, 50-60 krava i čitavih 15-ak turista, uključujući nas šestoro.

IMG_20151014_081822Naše su tri slamnate kolibice na plaži, jedna do druge. Na vratima stoje natpisi Rama, Ganesha i Lakshmi. Ispred kućica je peščani lounge area koji vlasnici i dalje pripremaju za početak sezone, nekoliko stolova, šank i ograda. A zatim plaža. Široka, a pogled na levo i desno kao da se pruža u nedogled. I nema skoro nikog. Osim poneke krave. Talasi stalno šušte, nežno usitnjavaju pesak. Uspavljuju te i bude. I tako ceo dan. U kućici je veliki krevet sa baldahinom, dve police i kupatilo. Kupatilo nema krov, samo mrežicu kroz koju gledaš vrhove palmi i ptice iznad.

Vlasnici-zakupci laundža, šanka, par kućica i parčeta peska su iz Nepala. Nasmejani, prijateljski nastrojeni momci, utekli iz brdovite „unutrašnjosti“ da zimu provedu zarađujući na plaži.

Prva normalno prespavana noć. Budi nas šuštanje talasa i zvuk bušilice, koji uopšte ne smeta. Finalni radovi su u jeku, pred prvi veći talas turista koji sledi za nedelju-dve.

Doručkujemo sa pogledom na plažu, pučinu i krdo krava koje uživaju na pesku. Krava je ovde neko, a ne nešto. Moraš da je zamoliš da se skloni sa puta. Šeta gde hoće, uživa, odmara. Stopili smo se zajedno sa peskom, zvukom okeana, voćem i parotama koje nam se tope u ustima i ljutinom podsećaju da se vredi trgnuti povremeno iz zen moda u koji smo začas uplovili. Učimo da plivamo između talasa u kontinuitetu, voda nas nosi, možeš da zaroniš i slušaš talase iznutra, možeš da sa razdaljine gledaš raj pod palmama na obali. Imaš utisak da je zemlja na kojoj si tvoja, i to nema veze sa osećajem imovine, već pripadnosti.

IMG_2872Jedan dan smo odšetali do kraja plaže. Voda kao da se pretvara u rečicu, koja zalazi u kopno, a potom močvaru koja opkoljava selo sa druge strane. Na kraju plaže, kutak su pronašli orlovi. Prelepi, odlaze čim im narušiš mir. Ne moraju biti negde gde im neko smeta. Ovde je mir svuda i lako je dostupan. Na obodima plaže ribari bacaju mreže. Život u selu teče.

Kafić do nas je jedini sa skupljim smeštajem, koji nisu kolibice od pruća već kućice po zapadnom standardu. Spavanje tu je oko četiri puta skuplje no kod nas, što je i dalje jeftino nekolicini gostiju iz Britanije, Nemačke, Rusije. Sledećeg jutra, zatičemo nadrealan prizor belog konja i tamnog ždrebeta koji usamljeni šetaju pored okeana. Postali su stvarni kad su neki trenutak kasnije prišli kafićima i pojeli delove nečijeg doručka iz tanjira.

Uveče odlazimo do Palolema, prvog većeg mesta u blizini. Malo veća gužva, knjižare, prodavnice odeće i tepiha iz Kašmira, dečko koji u korpici na podu prodaje zastavice-prišivače koje je sam izvezao, među kojima je i jugoslovenska zastava na kojoj je izvezeno ‘Serbia’. Neverovatno, i nekako dirljivo. Prodavci su iz Kašmira, pa je radnja puna ručno izvezene odeće u toplim, raznolikim bojama, za klimu kakve nema u ovim krajevima.

Relativno blizu Agonde je grad Velha Goa (Old Goa). Međutim, to što piše da do stare Goe ima oko 70 kilometara ne znači da će put trajati kao od BG-a do Novog Sada. Potrajao je bar duplo duže. Vozač vijuga između parova na motorima, vozila na čijem zadnjem delu je znak „Horn OK please“. U Indiji biste verovatno mogli voziti bez ispravnog menjača, farova i sl, ali ne i bez sirene. Njom oglašavate da ste tu, da nameravate da pretičete, uletite u kružni tok, skrenete. Čemu migavac kad neko prosto može bez gledanja čuti da vi nešto smerate, što nije kretanje pravo, i biti obazriv. Rojevi kratkih zvukova sirena zuje celim putem ka Velha Goi. Od 1000 udaraca po sireni, možda su dva ona tipična, „kreni, aman“. I razlika se čuje, čovek nauči jezik sirena posle nekoliko dana u Indiji.

IMG_20151015_102615Old Goa je miran, ušuškan gradić, nekadašnja prestonica portugalske Indije. Gigantske katedrale koje su pravili Portugalci pre pet vekova stoje mirno kao zamci u tropima, okruženi srazmerno velikim, uređenim travnjacima i šumama palmi. Konačno vidimo i poneke grupice turista, ali sve je i dalje tiho i spokojno. Ovaj grad je nekad po veličini i raskoši bio pandan Lisabonu. Sredinom 16. veka je imao skoro 200.000 stanovnika, a onda su malarija, kuga i kolera oterale kolonizatore i pretvorile ga u varoš od jedva dve hiljade ljudi.

Produžili smo ka seocetu i plaži Anžuna, rodnom mestu i epicentru Goa trance scene. U predsezoni, plaža izgleda kao ujutru posle aftera. Grupice ljudi i krava, smeće, nekoliko klubova iz kojih trešti muzika, mnogo više prodavaca nakita, odeće, ajurveda spa tretmana i svih vrsta narkotika no što smo navikli. Prođe tip pored tebe dok uživaš u zalasku i procedi „heroinmariuanahaškokejn“ u sekundi, a onda te značajno pogleda „siguran da nećeš?“ Turista ima nešto više, ali smo ovde bili mnogo zanimljiviji svima koji valjaju neku robu, te smo relativno brzo krenuli natrag. to be continued

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s