Teheran, sve što nismo očekivali

Jedanaestog septembra smo izašli iz bajke i našli se na poznatom mestu posle skoro dve nedelje, sa utiskom da su prošla bar dva meseca. Čudno nam je bilo da je napolju lepo vreme, da je sve čisto, u smislu jasnih kontura, nedostatka dodatnih detalja, ornamenata i zvukova. Kao da je neko pritisnuo ‘mute’ dugme i 1000 nadražaja za čula sveo na ukupno možda pet, prebacio milione boja u monochrome mod, sklonio sve one ljude, vozila, buku, nepravilnosti i fine detalje na slikama u prolazu.

Sa krova naše mini-kule-hostela (sobice su nabijene tako da ih ima što više, pa ni nemaju prozore) u daljini se vidi grad u smogu i, jedva, obrisi planina koje ga okružuju. Tamo ćemo da idemo posle doručka, ko zna šta nas čeka, pomislih. Nekoliko minuta kasnije, sivo-suve planine su skoro nestale u oblaku smoga koji se podigao iz grada. O Teheranu nisam znao skoro ništa. Zamišljao sam haos i gužvu. O njemu sam slušao davno u vestima, pominjale su ga balkanske krimi-vođe kao simbol nečeg lošeg što dolazi sa istoka, a jedan bend koji sam voleo u osnovnoj je spevao pesmu o američkim pilotima nad Iranom i nazvao je “Tehran”: “Warrior, the time bomb’s About to go What will you feel Will you ever wonder If the man that’s in your sights Ever kissed his girl goodbye”.

Doručak je onaj na koji smo navikli – krem sir, krastavac, paradajz, puter i preukusni džemovi od šargarepe i od dinje kao jedina razlika. Pored toga, u Iranu svaki region ima svoje, specifične hlebove, koji po obliku podsećaju na ono što često nazivamo tortiljom. Pljosnati su, dugački, široki i preukusni, možeš da ih savijaš i cepkaš. Gosti hostela mogu da uzmu i nešto dodatno iz frižidera i ostave pare u otvorenoj kutiji. Niko ne proverava da li si i koliko ostavio, ili možda i nešto uzeo.

Da li ćemo i kako izdržati pod hidžabima i u obaveznim pantalonama na 35+, dugo smo se premišljali, a sad je bio trenutak da se konačno izađe u punoj opremi. I nije bilo tako strašno, kažu devojke. Beogradska vlaga ipak teže pada nego nekoliko stepeni više u gradu u blizini pustinje. Ulica u kojoj je hostel u nastavku postaje kaldrmasta, na lep i uređen način. Nismo očekivali takvu lepotu, mir i osećaj Mediterana u komšiluku. Ljudi šetaju opušteno, ne zagledaju nas, oni baš ljubopitljivi fino i zainteresovano pitaju odakle smo i počnu da razgovaraju sa nama uz obavezno “Welcome to Iran”. Svi sa kojima smo pričali su veoma prijatni i otvoreni. I da, ne pominju Đokovića jer verovatno nemaju ni gde da čuju za njega.

Iako nam je šahova Golestan palata (Palata cveća) bila maltene iza ćoška, jedva smo pronašli ulaz i odjednom se našli u rajskom vrtu u kom vladaju zvuci krošnji preko kojih povremeno pređe povetarac. Svaka zgrada kojom je prostrani park oivičen je priča za sebe, kao i svaki mozaik kojim su zgrade ukrašene… I to tek kada nakon prvog utiska lepote i simetrije ctreža priđeš bliže i izgubiš se u detaljima. U Iranu je sve u prelepim detaljima, kojih nigde ne manjka, naprotiv. Ulazimo u wind tower čiji su zidovi i plafon u sitnom mozaiku sačinjenom od ogledala. Omanja vrata u zgradi, koja naizgled skromno stoje u uglu, usred raskoši, zapravo imaju najsitnije moguće ornamente koji smo upijali narednih deset minuta. Teško je zadržati pogled i prepustiti se, a ne izvaditi odmah foto-aparat.

U vrtu pijemo kafu i ružinu vodicu, posluženu tako da se estetski uklopi u okolinu. Njen ukus istovremeno osvežava i skoro pa omamljuje lepotom. Prosto se pitaš zašto tako neki napitak nije rasprostranjen po celom svetu, a ne oni manje ukusni, koje imaš na dohvat ruke u svakom selu svakog kontinenta. Kao i većina monarha, šah je voleo raskoš, kojom je i obasipan sa svih strana sveta, pa su u palati izloženi komadi nameštaja, posuđa i nakita pristigli od kraljice Viktorije, iz Rusije, Nemačke… Mesto je takvo da tu možete ostati čitav dan i upijati mir i lepotu. Iranci tako nešto i rade. Svaka prilika i skoro svako mesto se koriste za piknik – dovoljan je ćilim, čaj i oni koje voliš.

Odlazimo do obližnjeg Homeini trga, na kom je uličica sa hranom i tezgama sa rukotvorinama. Uličnim kuvarima smo iz nekog razloga jako zabavni, zovu nas da ih fotkamo, poziraju, a potom nam služe kašk bademdžan – preukusnu pastu od dimljenog patlidžana (bademdžan) sa pistaćima, orasima i sušenim lukom, prelivenu jogurtom jakog ukusa. Božanstven ulični ručak uz islamsko pivo sa jabukom, po ceni od 1000 dinara za nas šestoro. U tom trenutku srećemo i prve turiste – dvojicu zajapurenih Kruševljana, jedan je u 40-im, a drugi u skoro 60-im godinama, koji već 10 dana špartaju planinama koje okružuju Teheran. Oduševljeni su prirodom, ljudima, hranom.

Upućuju nas na Fardowsi trg gde mogu da se zamene pare po najboljem kursu. Međutim, menjačnice ne rade, ali dva nasmejana tipa sede na ćošku i zovu nas u svoj ‘lokal’. Nakon pregovaranja na nemuštom jeziku i umiranja od smeha, dobijamo i pristojan kurs. Sedamo u taksi i pravac čajkana (čajdžinica) Azari, jedna od najpoznatijih i najstarjih u gradu.

Lokal je prepun. Imućniji Iranci su tu porodično, slave se rođendani, puše se šiše u izdvojenoj prostoriji, a bend se sprema da nastupi. Nakon 20 minuta čekanja, smeštaju nas na ogromnu sofru tačno ispred bine, imamo utisak da smo u centru pažnje cele kafane, možda zato što i jesmo bukvalno u centru i što smo  jedini turisti. Sofra (na koju se popneš, nakon što se izuješ) ima skoro 20 kvadrata, okolo su “normalni” stolovi i stolice. Imamo utisak da smo u lokalnoj Skadarliji, samo što u ovoj sede skoro samo lokalci. Konobari u narodnim nošnjama donose čajeve, gurabije, mini tulumbe, pa potom tanjire sa voćem – preukusne breskve (ili su to kajsije) šeftelije, nektarine, banane, mini krastavce. Nakon prvog benda, na binu izlazi lokalna zvezda, harizmatični pevač od čijeg glasa smo se naježili. Lice mu je izoperisano i zategnuto, pa emocije tek povremeno mogu da se pročitaju dok peva. Muzika starih instrumenata nam nije strana, kao ni hrana ni nasmejani ljudi koji pevaju uglas, verovatno zbog velike spojnice zvane Otomansko carstvo. Hrana i piće se ne naplaćuju standardno, već se računa vreme koje si proveo sedeći, uživajući u muzici i hrani i piću koje ti donose čim zafali.

U jednom trenutku do nas seda stariji Iranac sa tri ćerke naših godina. Objašnjavaju nam da su izvele tatu na večeru, druželjubive su i vesele, pevaju non stop, potom se slikaju sa nama, a jedna od njih, Bahar (iliti “proleće”) nama momcima pravi zalogaje sa hlebom, patlidžanom i začinskim biljem i šalje nam svakom ponaosob da probamo. Devojke su dobile kompliment da su “lepe kao Iranke”, verovatno “nema dalje” što se komplimenata tiče.

Imali smo sreću da stignemo u Teheran za “njihov” vikend, koji je zapravo četvrtkom i petkom. Petak je dakle ekvivalent nedelje, pa smo nakon doručka sutradan zapucali na Jomeh bazaar, iliti buvljak koji se petkom organizuje u garaži na nekoliko spratova. Ulazimo u grotlo ljudi i robe, koje zapravo nije tako haotično, sve je dosta uređenije od buvljaka na koje smo navikli. Stare fotke naoružanih Iranki, ploče, prelepo posuđe, odeća, rukotvorine. Usred gužve se kao osveženje služi predivan “do” (kao ajran, razvodnjeni jogurt) sa ružinim laticama, suvim grožđem i krastavcem. Nakon ispijanja, može da se šeta bar još dva sata. I usred gužve, na površini tog napitka u ogromnom zemljanom sudu je umetničko delo, mozaik latica ruže i iseckane nane.

U jednom trenutku smo se zapričali i zadržali ispred tezge jednog usnulog deke, koji je potom ustao i na čistom British engleskom nam se obratio ‘Would you please stop blocking my shop?’. Izašli smo iz zgrade kad nam se definitivno zavrtelo u glavi od razgledanja, upijanja atmosfere i kupovine. Odlazimo na predah do mesta gde je najbolji espreso u gradu (i stvarno je super), ali utiscima vladaju zapravo sok od nara i ribizle, posluženi slani sir koji liči na sjenički i gricka se uz listove nane, komorača i praziluka. Inače se začinsko bilje često konzumira sveže, i u restoranima služi na gomili u korpama.

Prolazimo pored nekadašnje ambasade SAD, ogromnog utvrđenja išaranog amaterskim anti-američkim muralima. Odlazimo u Šar park na predah i ručak. Parkovi u Teheranu, kojih inače ima 800, ostavljaju utisak maltene svetih mesta posvećenih predahu. Persijanci su poznati po svojim baštama, čiji je stil uticao na mnoge širom sveta, a mnogi od njih su pod zaštitom Unesko-a. Šar (Centralni) park je ogroman, pun porodica sa decom na ćilimima. Sve je usporeno, tiho i prijatno.

Teheran vikendom uopšte nije haotičan, osim delimično u saobraćaju. Prelaženje ulice je priča za sebe – kao u kompjuterskoj igrici, samo što nemaš nekoliko života. Pravilo je da jednostavno izbegavaš vozila jer ti skoro niko neće stati, držiš se svoje grupe ili jednostavno pratiš lokalce. Nakon parka, taksista nas vozi u severni kraj grada, do hostela-kulturnog centra “See you in Iran“. Toliko je raspoložen za priču na basic engleskom i komunikaciju putem Google Translate-a da smo se vozili 45, umesto pet minuta. U jednom trenutku je stao nasred kružnog toka kako bi završio rečenicu i potom umirao od smeha. Sever Teherana je moderniji, zgradice su kao u NBG blokovima, a park u kom smo proveli veče prepun mladih u izlasku. Bilo šta slično klabingu ovde ne postoji.

Do narednog odredišta, Širaza, ima oko 1000 km, te odlučujemo da ipak idemo avionom, nešto skupljim od autobusa. Pitali smo nasmejanog momka iz hostela da nam kupi kartu, pošto naše kartice ne funkcionišu u Iranu:
– Imate Asaman Air u 8 sati, 15 evra je karta. Nego, jel znate da kod nas avioni često padaju?
– Da?
– Svaka tri-četiri meseca, zakucaju se negde u brdima. Zbog sankcija kompanije ne mogu da uvoze delove, ali dve kompanije se snalaze i prošvercuju nekako, njima avioni manje padaju.
– Koje su to kompanije?
– Iran i Mahan Air, evo ima Iran Air za 20 evra u 9.
– A jel ti putuješ avionom po Iranu?
– Naravno, haha. Živim u Iranu, ovde je linija između života i smrti tanka.

U avionu Iran Air-a smo za pomenutu cenu (koju određuje Vlada) dobili i klopu i veoma udobno smo sleteli u Širaz.

Foto-galerija:

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.